Живко Јевтић

Живко Јевтић, песник и књижевник, рођен је 9.10.1898. у Багрдану од оца Јевтић Љубомира и мајке Јевтић Станије. Одрастао је у сељaчкој и трговачкој породици, која је пословала са Бечом и Пештом, и која му је омогућила да заврши југословенску књижевност на филозофском факултету.
Као дипломирани студент постављен је за суплента крушевачке гимназије министарским указом од 4. марта 1923. год.
Чудесни радни век Живка Јевтића, прекидан одсуствима и отказима које је давао, трајао је до 1934. год. када се повукао из јавног живота.
Али један врстан интелектуалац, један омиљени професор, и једна пре свега надарена књижевна душа је оставио дубок траг у књижевности тог доба. За време његовог боравка у Крушевцу покренуто је неколико часописа: “Ђачки гласник”, “Круг”, “Вентири”, па иако ниједан од ових часописа није потписивао као уредник, сви најозбиљнији текстови, прикази, уводници, прилози поезије били су прилози Живка Јевтића.
Крушевац је понекад постао претесан за човека који је у интелектуалном смислу надрастао средину па у два наврата борави у Паризу - једном остаје годину дана, а други пут три месеца.
Иако до тада није имао ни једну објављену књигу Живко Јевтић је ушао у чувену антологију Симе Пандуровића објављеној 1926. године. а колико је вредела његова поезија показује и податак да је у “Српском књижевном гласнику” Живко био заступљен одмах иза Иве Андрића, а испред величина каква је Десанка Максимовић, са којом је био пријатељ и са којом је обављао преписку.
Када се говори о стваралаштву Живка Јевтића, не треба олако прећи преко феномена завичајности - каже др Ратомир Батуран - Мораве, моравског човека, те чудесне природе, тог сусрета ветрова, судара клима … чини се пуна је мини поезија овог песника. Ветар, гране … то је најприсутнији мотив у његовој поезији…”
1963. године је изашла књига “Река људима говори” као једна метафора дијалога са реком.
Не треба заборавити да је Живко Јевтић објавио књигу “Приповетке” 1938. а као место издања уписан је Багрдан. Ово само говори колико је Живко волео свој завичај, свој Багрдан у који се повукао у мир и спокој породичног дома у којему је остао до своје смрти.
Иначе, своју прву збирку песама “Самосвести” Живко је објавио у Крушевцу 1928. године, а другу “Постојање” такође у Крушевцу 1932. године. Заједно са Бранком Л. Лазаревићем, Добријем Димитријевићем, Војиславом Јанковићем заступљен је у збирци “Лирика” коју су штампали исто у Крушевцу 1933. године.
Заједничким подухватом библиотеке у Крушевцу и Јагодини 1990. године објављена је збирка која је објединила три књиге: Самосвест, Постојање и Присност. Предговор овом издању учинио је др Радомир Батуран, један од истраживача Живковог живота и дела, који је највише и уложио труда у то.
“Батуран је убедљиво доказао да дело Живка Јевтића заузима високо место у књижевности између два светска рата и да се уклапа у линије српске метафизичке лирике од њених почетака у средњем веку до дана данашњег. Стога Батуранова реафирмација Живка Јевтића представља не само закаснело признавање критичарске неправде према овом трагичном ствараоцу, него и важно књижевно историјско откриће и врло солидан допринос историји српске књижевности, рекао је мр Милан Радуловић на промоцији ове књиге у јагодинској библиотеци 1996. године.
О Живку Јевтићу може још много тога да се каже, о њему је излазио фељтон “Живко Јевтић или спирала трагизма” у Новом Путу, а потписао га је новинар и књижевник Живорад Ђорђевић. О њему су писали Радомир Констатиновић, Милан Симић, Никодије Спасић, Милан Нуиколић, књижевник из Крагујевца, иначе рођени Багрданац и многи други.
На крају његов песнички сабрат Антоније Маринковић каже: “Његова прича и започиње и завршава се у Багрдану надомак Јагодине и омеђена је годинама 1898 и 1980. Између је живот који је овог човека носио на разне стране везујући га чудним нитима за два града: Куршевац и Париз. Овај човек је по рођењу Багрданац, по опредељењу песник, по песничкој вокацији метафизимар који пише душом багрданског сељака, багрданске шуме, звукова, винограда, по образовању професор, по значају књижевног дела још увек неистражен и невалоризован “свитац што се ритмички пали и гаси у ноћи”.

Здравко Сретеновић

Comments